Чему служе очеви?

Када је компанија за производњу играчака Мател хтела да пусти у продају породицу лутака названу “Породица Срце” прво су испитали моделе који су се природно састојали од мајке, оца и двоје деце. Многа деца која су учествовала у тестирању, узела су лутку оца и оставила је у страну. Када су упитана: “А шта је са оцем?”, деца су одговарала: “Он је на послу”, и остављала су лутку нетакнуту. Генерације и генерације деце одраста незнајући чему очеви заправо служе. Дечаци који одрасту не познајући свог оца касније и сами постају очеви и настављају “традицију”. И не види се крај томе.

Како се то догодило? Једноставно, индустријска револуција је поставила нови стандард у животима људи. Дотад су синови одрастали уз очеве и од њих се учили животу. Онда је одједном отац морао да иде у фабрику, а син је остао у кући са мајком, или су га послали у школу где је о животу опет учио од жена: васпитачица, учитељица, наставница. Одрастајући вођен женским ауторитетима, тај дечак је постепено усвајао женски модел размишљања, осећања и понашања, а пошто тај модел није баш у складу са мушком природом, тај дечак данас има проблем. Без здравог мушког узора дечаци постају пасивни, бунтовници, агресивци или феминизовани, и ни за једно од ових стања се не може рећи да је здраво. Према статистичким подацима мушкарци убедљиво предњаче у самоубиствима, прераној смрти, несрећама и болестима зависности.

Пре само 60 година 90% становника у Србији је живело од пољопривреде. У то доба и раније, напорно се радило да би се преживело, и син је по правилу виђао свог оца активног током целог дана на њиви, у шуми или у кући. Други мушкарци су некада били такође у близини и доступни – ујаци, дедови, стричеви – тако да није било мањка инструкција по питању како одрасти и постати мушкарац. Данас, на жалост, син не види оца како ради готово никад, а још је ређе да нешто ради заједно са њим. Други мушкарци су такође далеко. Сем уколико дечак није изванредан у спорту можда никад неће заинтересовати неког мушкарца за себе, што за последицу има да никад неће упознати неког мушкарца. Немајући увид у унутрашњи свет стварних мушкараца, дечаци су приморани да представу о себи и својој мушкости граде на основу бледе слике коју су „покупили“ успут – са телевизије, из филмова и од вршњака. О квалитету те „слике“ – са холивудске стране потрошачке и нереалне, са вршњачке стране тотално погубљене – не треба трошити речи.

Шта да ради самохрана мајка

Самохранe мајке су обично врло свесне потребе својих синова за мушким узорима. Када нађу начин да им надоместе тај недостатак, многи проблеми младих синова – као што су претерана стидљивост или агресивност – нестају. Самохрана мајка може много учинити. Може отићи у школу и да пита да ли следеће године њен син може имати учитеља. Може да изабере спортске, музичке, извиђаче активности које воде добри мушкарци. Наравно, опредељење треба базирати на питању: “Да ли желим да мој син постане таква врста мушкарца?” То је оно што узор подразумева. Самохране мајке, дакле, могу добро да одгајају синове, али не саме. Потребна им је помоћ мреже људи. Оне такође морају да науче како да се брину о себи како би избегле негативност и нападе беса, али ипак одржале дисциплину – поготову током средњих тинејџерских година. “Потребно је читаво село да би се подигло дете” – а у селу морају да буду и жене и мушкарци.

Шта се још може:

Припрема пребивалишта

Подизање шатора, надувавање душека, постављање тенде, столова и столица. Учесници се бар на кратко време и симболично померају из зоне комфора ка зони преживљавања где особине солидарности и пожтрвовања имају већи значај. Дечаци уче да је удобност директно сразмерна уложеном труду.

Едукација и контакт са природом

Сваки камп искористимо да млађе чланове научимо нешто ново о пауцима, змијама, раковима, рибама, глистама, скакавцима, срнама, лисицама, мајчиној душици или гљивама. Увече гледамо звезде падалице и тражимо сазвежђа малог и великог медведа.

Припрема хране

Кад је храна у питању, у кампу увиђамо да је укуснија и вреднија она храна око које се потрудимо, него она која нам се једноставно сервира када се после неколико маминих позива одазовемо и дођемо у трпезарију. Припрема хране почиње сакупљањем дрва где учествују сви, сразмерно својој физичкој снази. Затим следи сечење и термичка обрада где је неопходна вештина, па ту млађи чланови могу само да гледају. Најчешће је то роштиљ, сач или котлић, ређе ражањ.

Спорт

Нетакмичарски дух

Такмичарски дух је највећи непријатељ заједнице. Да је то тако можемо се уверити ако нађемо одговор на питање: “Зашто нам је битно да побеђујемо?” Многи од нас су као деца били претерано условљавани, или су били презаштићивани, или размажени, или нешто између. Како год, у свакоме од нас је остао један део личности који верује да није ОК (- +, Ја нисам ОК, ти си ОК), и да се треба потрудити, показати, доказати, како би се боље осећали у вези са самима собом. Један од начина на који се можемо на кратко себи приказати у бољем светлу је победа у спорту. Побеђивање је антитеза унутрашњем омаловажавајућем ставу према себи, и у тренутку победе особа се заиста боље осећа. Сличан механизам се догађа када навијамо за свој клуб или играча, где његов успех или неуспех пројектујемо на себе. Међутим, побеђивање другога није начин да се савлада негативан став према себи. Напротив, такмичењем се негативан став према себи повећава, јер кад тад мора доћи до пораза. Негативан став се може превазићи само прихватањем себе априори, без условљавања на победу или пораз. Наша парола је дакле, играмо зато што волимо игру, а не зато што волимо победу! На тај начин сви учесници игара бивају победници.

[youtube width=“600″ height=“400″]http://www.youtube.com/watch?v=jg0cJl3A_n8[/youtube]