Да ли си (и) ти хеликоптер родитељ?

Давне 1969. године у једној књизи која се бавила тинејџерима на питање како доживљавате своје родитеље, млади испитаник је одговори да своје родитеље осећа као да су стално на њим као хеликоптер који непрекидно лебди над њим. Оно што се некада звало заштитнички родитељски стил у моменту када је попримило веће размере обило је сликовитији назив.

Задатак и сврха родитељства треба да буде одгајање детета способног за сналажење у свету одраслих, каои преузимање одговорности и задатака. Увек је боље оснажити дете да само доноси добре одлуке него да остане зависно и да родитељ решава његове проблеме. Родитељске добре намере не утичу век добро на дететово благостање баш као у изреци да је: пут до пакла поплочан добрим намерама.

Хеликоптер родитељ је представник чији је стил родитељства такав да је он превише фокусиран на своје дете. Ови родитељи преутимају одговорности за искуства свог детета – нарочито за њихове успехе и неуспехе. Они су у живот своје деце укључени на начин да претерано контролишу, претерано штите и преоптерећују. Истраживањ показују да неким родитељима дете попуњава емоционалне празнине брака или друштвеног живота.

У пракси се срећу деца чији родитељи са пунолетним дететом заједно одлазе на заказани интервју за посао, деца којој родитељи пасирују храну до поласка у школу, спортисти који су добили наређење да морају бити број 1 баш као Новак Ђоковић. Презаштићени млади одрасли пате од нарцизма и лоших механизама превладавања што доводи до ансиозности и стреса.

Хеликоптер родитељи рођену децу држе у својој сенци, управљају њиме и не пуштају га. Попут високих стабала у шуми која својом крошњом надкривају све који су нижи. На крају их удари гром или се осуше од старости и тада неко друго стабло долази на њихово место. Да ли ће то стабло чинити исто као што су чинили и његови стари?

Који су разлози за прихватање и примену овог родитељског стила:

1. Страх од последица – „где има прилике има и греха“ па је закључак да је сигурност у животу под стакленим звоном.

2. Анксиозност – која се надовозује на претходни и појачава га.

3. Надкомпензација – када детињство родитеља није било испуњено, није остварио жеље сада добија приликоу да кроз своје дете надомести своју глад.

4. Притисак других родитеља – трава је лепша у туђем дворишту и друга деца су боља, вреднија, успешнија… па се лествица критеријума свакога дана подиже.

Разлози, као узроци за последицу имају децу која: имају смањено самопоуздање, неразвијене механизме превладавања, анксиозност, осећај за право, исправно.

Кривица је значајна компонента ове динамике. Она се не препознаје као таква већ се негира, потискује и проналезе се начини за њено привремено одлагање. Ипак, она може бити полазна тачка за промену. Други моменат који је неизбежан је тренутак када дете почне да бежи у друштвено непожељна понашања у којима се учи, греши, пада и диже, упознаје, бори за свој простор и ослобађа.