Друштвеност записана у генима

 Понекад је лако уочити везу између трауматског догађаја и физичког симптома. Када неко у детињству искуси физичко злостављање, ратна дешавања или бомбардовање може развити различита психосоматска обољења. Пример је особа, која је некада била жртва злостављања, а данас вишком килограма штити себе. Ако не успе да разреши унутрашњи конфликт, на физиолошком нивоу организам не делује више поуздано у задатку очувања здравља. Уместо тога она (физиологија) се одбрамбено организује како би трауму држала ван свести.

Људи себе могу посматрати као вредна бића (Ја+), друге као мање вредна или безвредна бића (Ти-). Сва жива бића су рођењем и самим постојањем у здравој, хуманистичкој позицији Ја+, Ти+. Пасивна позиција је Ја не вредим, Ти вредиш (Ја- Ти+), док је крајње деструктивна позиција Ја-, Ти-.

Умeстo дa кoристимo нaшу мoждaну кoру (цeрeбрaлни кoртeкс) кaкo би смислили и схвaтили кaкo сe избoрити сa проблемом у некој ситуaциjи, пoд стресoм нaшa физиoлoгиja aктивирa, подиже мoждaну aктивнoст (кoгнициjу) и потом прелази нa aутoмaтскo, инстиктивнo „мишљeњe“, кoje мoбилишe прву линиjу oдрбрaнa. Зa прeвлaдaвaњa сe кoристe три oпциje: Бoри сe (Ja+ Tи+), Зaмрзни сe (Ja- Tи-) или Бeжи (Ja+ Tи+). Давид Гибсон (David Gibson) је на једном од својих предавања напоменуо и постојање четврте опције – друштвености. Недавна истраживања неуронауке недвосмислено доказују ову тврдњу.

Када човек угледа медведа у природном окружењу, на раздаљини коју процењује угрожавајућом за свој живот, може побећи, замрзнути се (укочити), узети оружје („наштрити зубе“) – борити или прићи пријатељској групи и тако обезбедити заштиту и сигурност. Вероватно да је управо због тако пријатног искуства дружења и пријатељства од колевке па до гроба, најлепше ђачко доба.