Едукација и саветовање као део третмана на клиници за онколошку хирургију

Хирургија је најстарији начин лечења а ипак и данас, најчешћи начин лечења. Велики број пацијената са малигном болешћу се оперише, а често се хируршко лечење комбинује са другим облицима лечења.

Операција је редак животни доживљај. Она директно угрожава психо-физички интегритет болесника и обично нарушава његову телесну шему (В.Адамовић,1984.) Реакција на овај животни доживљај најчешће је страх.

Реаговање на оперативни захват потпуно је индивидуално и не зависи од тежине и величине захвата већ од индивидуалних карактеристика личности, ранијег искуства оболеле особе, страхова и веровања, као и значаја и значења (свесног и несвесног) оболелог дела тела за особу.

Радикалне хируршке интервенције представљају терапијски поступак, који омогућава продужетак живота и често потпуно излечење малигне болести, али веома је мали број оболелих који према њима имају позитиван став. Хируршка интервенција која за свој крајњи исход има промену телесне шеме оболеле особе (губитак дојке, одстрањивање материце и јајника, ампутација неког екстремитета и сл.) опажаће се као угрожавајући животни догађај и довешће не само до телесних већ и до великог броја психичких промена.

Ранији модели лечења који су подразумевали лечење тела без лечења душе све су мање прихватљиви. Све више се води рачуна о томе да је човек биолошко, психолошко и социјално јединство те да само обраћајући пажњу на све сегменте његове личности можемо пружити адекватно и потпуно лечење. У клиничкој пракси примењују се различите методе подршке које се из дана у дан све више усавршавају. Термини едукација и саветовање већ су заузели значајно место у свеукупном онколошком третману. Иако имају бројна тумачења, заједнички циљ им је да структурисаним и директним разговором доведу до промене погрешних, искривљених или дисфункционалних представа и уверења које онемогућавају особу да физички, психички и социјално функционише на нивоу на коме је функционисала пре појаве болести. Да би адекватно били примењени важно је сваког оболелог доживети као личност која има соматске, емоционалне, социјалне и друштвене проблеме, без обзира које тегобе су у одређеном тренутку доминантне.

Подржавајући приступ, јача поверење оболеле особе у лекаре, помаже дефектологу да лакше постави дијагнозу, да успешније планира свој третман и рехабилтацију. Ако је успостављен повољан емоционални контакт и подржавајући приступ подаци које даје оболели у својој анамнези су тачнији и искренији. Он има мању потребу да неке за себе врло интимне податке прећути. Овакав ће се пацијент с више тачности и воље придржавати одредјене терапије. И његова рехабилитација бит ће бржа и успешнија. Подржавајући приступ омогућиће нам да благовремено уочимо неадекватне и несразмерне емоционалне реакције које могу бити последица представа које оболела особа има о предстојећем оперативном захвату или су резултат необавештености и да превентивно или терапијски делујемо.

Операција је у основи провокација за појаву анксиозности. Подаци из литературе указују нам на то да је степен анксиозности највиши у периоду дијагностичких процедура и периоду пред оперативни захват.По завршетку хируршког лечења психоемоционалне реакције некада не губе на свом интензитету већ се појачавају новим страховима везаним за претпоставку лоше будућности.

Саветовање и едукација у току и након хируршког третмана значајно утичу на пад анксиозности оболелих од малигних болести, као и на степен њихове адаптације. Квалитет адаптације огледа се у формирању концепта „новог себе“, што подразумева формирање и усвајање адекватнијих и ефикаснијих стратегија преовладавања животних промена.