Губитак једног или оба родитеља

Губитак једног или оба родитеља је велики стрес који доживљава особа, без обзира на године.

Туга која  следи након губитка је неминована, и у суштини не постоји временско ограничење за њено трајање. Некада имате онај осећај да сте кренули напред, а онда корак-два уназад.  Љутња, кривица, анксиозност, депресија су често неизоставне емоције. С обзиром да су родитељи најзначајније особе које учествују у нашем формирњу, сасвим је нормално да је то велики психолошки и емоционални ударац. Иако је то део живота и природни процес (изузев суицида), чак и сама  помисао да ћемо у једном тренутнку остати без родитеља, јавља анксиознот, осећај несигурности и страха.

Такође, љутња је једна од честих емоција које људи после губитка осећају, осећају  љутњу што су остaвљени, што нико није спречио смрт. Када изгубимо родитеља у каснијим годинама, често се љутимо што је живот прекинут а са њим и све заједничке активности и планови.  Сећам се једног разговора, где ми је пријатељ рекао „мој отац је имао свог оца четрдесет и нешто година, а ја сам свог оца имао само двадесетпет година, није фер“. Да, људи који изгубе неког тако блиског, често размишљају да живот није фер. Понекада криве себе, мислећи да су могли то да спрече.

Када изгубимо родитеља, изгубили смо и однос привржености који је по много чему посебан и који се разликује од осталих, касније успостављених односа. Губитак родитеља је понекад и губитак властитог идентитета, тј. коначни губитак животне улоге детета – кћери или сина. Тај губитак идентитета је углавном привремен, мада се код неких особа може продужити.

То, колико ће опоравак трајати зависи од саме особе, њених особина личности, њеног начина суочавања са стресом, шоком и кризом уопште. Такође зависи и од подршке коју особа добије од околине, од тренутне ситуације у којој се налази (да ли постоје још неки додатни стресови). Нека истраживања су показала да особе које су створиле своје примарне породице су лакше поднеле губитак родитеља него особе које су још увек у тој примарној породици, са родитељима

 Мирјана Марковић, психолог