Хиперактивност је пасивност

„Невидљивост нам је једино решење“ – Велики Штрумпф

Хиперактивно понашање се код деце карактерише високим нивоом неприкладних, неконтролишућих активности. Код ове деце приметно је да су стално у покрету, да су раздражљива, понекад делују трапаво, агресивно и деструктивно. Заправо је реч о спољашњем, социјалном акту који прикрива психолошки ниво. Дете не решава стварни проблем, већ га трансформише и таквог преноси у своју средину у нади да ће га уместо њега неко други решити.

Не радећи ништа (зурење у једну тачку за време часа), аутоматским извршавањем радњи без разумевања (преписивање), понављањем радњи када је узнемирено (грицкање ноктију, увртање косе…) или агресијом (тучом, разбијањем ствари) дете показује спектар пасивног понашања. Узимањем здраво за готово оваквог понашања и гледањем само онога на површини, пропушта се оно битно, време пролази, па се индиректно отежава социјално-емоционални развој.

Хиперактивност има своју улогу, а она је маскирање проблема који могу бити неуролошки, медицински, развојни или социјални. У циљу идентификације проблема први корак је педијатријска евалуација, као и искључивање потенцијалних алергијских, неуролошких, чулних и когнитивних потешкоћа. У оквиру породице као система потребно је уочити комуникацијске обрасце и да ли и како чланови подржавају, тј. охрабрују овакво пасивно понашање. Други корак је отклањање евентуалнo установљених медицинских разлога (лечење медикаментима), након чега следи едукација родитеља и породична психотерапија, како би се изменири стари шаблони, поставиле адекватне границе итд.