Пробај да изађеш из зоне комфора
Шта је зона комфора? Под њом се подразумева оно што нам је познато, оно у шта имамо поверења и оно на шта смо навикли. Ту нисмо физички ограничени али у њој стварамо своју рутину, познати колосек. Она је удобна јер се у њој осећамо сигурно, у њој су понашања позната, као и наша размишљања и осећања. Другим речима, то је ментални простор у коме живимо, где постоје границе, где имамо осећај емоционалне сигурности у вези онога што радимо и у вези одлука које доносимо. Можемо је и назвати релативном предвидљивошћу. И то јестe лепо. Али до оног момента докле нам се не јаве жеље које изискују другачије понашање и другачије одлуке, до момента када препознамо тренутак да желимо више и даље.
Да се разумемо, зона комфора није лоша у потпуности. Она има својих добрих страна, као што је та да нас заштити од додатнг стреса са којим се не би могли носити најбоље, или од изражене анксиозности. Али оно што нас уводи у њене лоше стране јесте то да у њој немамо прилику да учимо нешто ново, да урадимо неке нове ствари, да се осећамо другачије.
Поред баналних ствари као што је кафенисање на истим местима, са истим људима, зону комфора чине и многи „тежи“ сегменти, а то су начини на које смо навикли да мислимо, ограничења која последицом тих размишљања себи постављамо, начини на које процењујемо себе, исти критеријуми којих се држимо, пристајање на разне компромисе који нас враћају у зону сигурности. Ово често доводи до тога да постављамо себи немогуће препреке, као што је „нећу успети“, „то је немогуће“ и сл. А када дођемо да закључка да нећемо успети, онда полако одустајемо да своје жеље и снове претворимо у планове које треба реализовати.
Грчевито држање за зону комфора је последица ригидности у мишљењу, а када нам је мишљење ригидно онда имамо ирационална уверења која заустављају развој наших потенцијала, спутавају наш лични развој и нове спознаје.
Изаћи из зоне комфора је ризик. Зашто је онда добро изаћи? Зато што је преузимање разумног ризика један од критеријума психичог здравља. Како се у РЕБТ психотерапији наводи, емоционално здрава особа склона је да преузима ризике и покушава да оствари то што жели, чак и онда када постоје велики изгледи да би ови покушаји могли пропасти. Овде се не мисли да скочимо са литице па ко преживи причаће, већ се ради о особи која тежи да буде авантуриста али са опрезом.
[youtube]http://youtu.be/h8tHIi5ebEM[/youtube]
Наравно, није пријатно изаћи из овог простора. Некоме то иде лакше, некоме теже. Постоје разни начини, али најбоље да се то чини корак по корак. За почетак, важно је да прихватимо себе таквим какви јесмо, несавршени и погрешиви. А онда да донесемо одлуке.
Ако ставимо све на папир и видимо где смо, и не допада нам се, онда, ајде да се померимо. Јесте, можемо да треснемо главом о зид, али ћемо онда знати и шта да избегавамо. Ако одлучимо да донесемо одлуку, која је ван наше зоне комфора, увек се запитајмо, шта је најгоре што може да се деси? У том случају имаћемо јаснију представу о томе шта можемо изгубити и још важније, шта можемо добити. Ако смо сами, и незадовољни зато што смо сами, шта нас спречава да, рецимо, осмишљавамо начине на које бисмо све могли да упознајемо нове особе као могуће партнере? Шта би у том случају било најгоре? Да будемо одбијени? Колико је то заиста лоше? До неподношљивости? Па шта ако нас одбије? Да ли би то умањило нашу вредност као људског бића? Наравно да не би. Али смо пробали, то је јако важно, јер знамо да ми можемо нешто да урадимо.
У одлуци да изађемо из своје комфор зоне, можемо да разликујемо оне изласке који су на дневном нивоу, као што је устајање у 6 часова ујутру уместо у 8 часова да би постигли, рецимо, да научимо све за тај дан, и оне који су везане за дугорочне циљеве као на пример, давање отказа на послу који не задовољава наше потребе. У првом случају можемо да одлажемо устајање и тако останемо у свом простору удобности, али и без наученог градива које смо планирали што нас, опет, ремети страхом од неуспеха, рецимо; а у другом, можемо остати на том послу и бити анксиозни због неизвесности како ћемо издржати овај месец и бити незадовољни. У оба случаја, не би знали како би било са друге стране.
Идеја је да емоционална здрава особа тежи здравом балансу између тренутних и будућих задовољства. Таква особа је спремна да издржи нелагоду у садашности уколико је то у њеном најбољем интересу и уколико води добицима у будућности, а и такође уме да ужива у краткорочним задовољствима онда када она немају неповољне дугорочне последице. Излазак из комфор зоне представља први корак ка дугорочном хедонизму. Тај корак није лак, јер са собом носи нелагоду због неизвесноти или обиља могућих сценарија. За сваки труд, за сваку промену, потребно је уложити напор, савладати тешкоће у разним облицима али све је то неопходно на путу личног развоја.
Мирјана Марковић, психолог