Psihologija laži

Zbog velike prašine koja se podigla oko Lensa Armstronga, pomislio sam da je pravo vreme za ovaj članak.

Poneka mala deca igraju igru „Ko laže taj i krade“ (Liar, liar, pants on fire).

Takvo dete neprestano i kompulzivno laže. Ono sistematski ili iz navike govori neistine ili laži. Postoje dva glavna tipa kompulzivnog lažova:

Tip A) Dete koje govori laž iako je očigledno da će biti otkriveno. Zbog čega ono želi da bude otkriveno? To može biti zbog nedostatka pažnje (stroukova), zbog nečeg ozbiljnijeg što mu se dešava i što želi da se razotkrije (na primer, neka vrsta zlostavljanja, maltretiranja u školi), zbog toga što dete voli da pravi frku (drama queen), zbog toga što plače da mu neko postavi granice itd.

Tip B) Dete koje laže da bi postiglo nešto za sebe. Da izbegne svađu, kaznu, izbegne posledice svog ponašanja ili dobije novac/imovinu. Ovo je mnogo podmukliji oblik laganja i može da predstavlja početak razvoja antisocijalnog poremećaja ličnosti.

Odrasla verija ove igre je igra „Preljuba“. To nije tip prevare koja se jednom desila. Na primer, oboje se napiju na božićnoj žurci na poslu i imaju seks na brzaka u ostavi. Naprotiv, ovde je reč o aferi koja traje i koja podrazumeva planirana laganja. Da bi se ovakva afera održala potrebno je sistematsko laganje.

To predstavlja laganje tipa A ako osobe preuzimaju sve više i više rizika i tako neprestano povećavaju verovatnoću da će biti razotkriveni. Oni žele da budu uhvaćeni. Neretko se ova vrsta prevare dešava zbog toga što je jedan od partnera očajnički nesrećan u braku i ne zna kako sa tim da se iznese, i zato stvara situaciju koja će omogućiti da problem izbije na površinu. Naposletku, „nedužni“ supružnik primorava da se problem reši kada otkrije prevaru.

Postoje i prevare koje su dugotrajne i niko nikad ne bude uhvaćen. To je više B tip laganja.

 

Antiteza igre:

Tip A – naći motiv laganja ili želje da se bude uhvaćen i raditi na tome.

Tip B – posledice ponašanja, razvoj moralnih osećanja i važnosti prava drugih ljudi.

Kao i svako drugo ponašanje, i laganje može da postane navika. Ovo je posebno uočljivo kod korisnika droga. Da bi preživeo u narkomanskoj subkulturi, čovek mora da laže prilično često, pa to postaje navika i na kraju čovek laže kad nema nikakvog razloga da laže. To radi iz čiste navike.

Da li je to laganje?

Sećam se jedne dvadesetogodišnjakinje koja je došla na terapiju, davnih dana. Kada sam je pitao zašto je došla, odgovorila je da je ona kompulzivni lažov. Prvo što sam uradio je da sam je naveo da redefiniše definiciju sebe kao kreativnog pripovedača umesto kompulzivnog lažova.

Za takve osobe dobra profesija je kreativno pisanje. Dobar lažov je dobar pripovedač. Hans Kristijan Anderson je bio veoma uspešan lažov. Bio je vešt u predstavljanju „lažnih činjenica“ na uverljiv i efektan način. Svoje laži je predstavljao tako da izgledaju veoma uverljivo i tako je omogućavao ljudima da se užive u priču.

Dobar pripovedač, kao i dobar lažov, dovode osobu u stanje svesti gde sami žele da veruju u laž, čak i pre nego što je čuju.

To se radi kroz povezivanje. Ako muž želi da uveri svoju ženu da je ne vara, on neće početi sa „Nisam to uradio“, nego će početi sa „Ti znaš da te ja volim“. Daje svojoj ženi upravo ono što ona želi da čuje, jer ona bar delom želi da je slaže jer je istina previše bolna. Ona ne želi da veruje u istinu, i, iznoseći svoju ljubav, zabludeli muž podstiče njenu želju da ne veruje u istinu. Nije stvar u tome da on nju ubeđuje, već da ona sama sebe ubeđuje.

Bez sumnje, svi mi lažemo i osoba koju najviše lažemo smo mi sami. Ljudi konstantno lažu sebe. Veoma smo dobri u tome da sebi pričamo laži i da verujemo u njih. To radimo uz pomoć poricanja, potiskivanja, intelektualiziranja, katastrofiranja, projektovanja, sublimiranja i tako u beskraj. Tehnički, ovo se zovu mehanizmi odbrane. Tačniji naziv bi bio „načini kako sebe lažemo“.

Osnovne detinjaste reakcije sve dece (a i odraslih) – ako boli samo se pretvaraj da ne postoji. U tom smislu svi želimo da nas lažu. Laž ne samo da olakšava onome koji laže nego i onome koga lažu. Mnogi nisu želeli da veruju da je Lens varao jer bi to bilo bolno. Odabrali su da veruju u laž jer je tako bilo lakše, čak i kad je bilo surovo očigledno! Kad je napokon priznao, laž se više nije mogla održavati u njihovim glavama i zbog toga je njihova reakcija bila toliko emotivna.

Kad istina zaboli, ego stanje Dete će prosto poklopiti oči i uši pred realnošću. Ono želi da mu lažu, bar delom. Dobar lažov će podstaći želju drugog da mu lažu i tako će biti uspešniji.

 

 

 

Izvor: The psychology of the lie –  blog Tonija Vajta, Prevod: Željka Kurjački