Психотерапеут на психотерапији

Постати психотерапеут подразумева, пре свега, темељан рад на себи, прецизније у себи. Теорија која се научи, за не мање од 4 године, нуди само оквир за бављење другим. На том путу неки посустану, по неки одустану, а остали стигну до циља. Циљ психотерапеута није нешто коначно попут освојити планински врх, истрчати маратон или дати гол, већ константан раст и учење од клијената.

Свака школа или правац психотерапије, у Србији их је 22, поседује своја правила и норме које подразумевају: базичну едукацију, ускостручну литературу, напредну едукацију, рад са клијентима, супервизије и пре свега индивидуалну психотерапију. Нпр. да би кандидат за психотерапеута добио сертификат и звање услов је да прође кроз лично искуство рада на себи, индивидуално или у групи, у трајању од минимално 250 сати. Лична терапија је најважнији део психотерапијске обуке.

Као што хирург не оперише сам себе већ то ради други, тако и психотерапеут одлази на психотерапијске сеансе. Међутим, овде није реч само о ургентним стањима или животним кризама. Лично искуство рада на себи донеће дубинско разумевање терапијског односа и процеса промене терапеуту као клијенту и спознају онога кроз шта пролазе његови клијенти у терапијском сетингу. Како је то, у једној од својих књига, истакао Ирвин Јалом: „Терапеути морају бити упознати са својом мрачном страном и способни да саосећају са свим људским жељама и импулсима.“ Тек тада, спознавши себе, психотерапеут је способан да пружи помоћ клијенту, можда баш будућем колеги – психотерапеуту.