Страх од живота
Рад са људима ме је научио да мало тога може да ме изненади, и ако често не разумем одређена људска понашања, покушам да продрем до логике која одређену особу нагони на одређено понашање. Ипак та, само одређеном човеку својствена логика, нагони га да се понаша у складу са њом. Веома често обрасци одређених поступака изазивају патњу, али људи остају доследни себи и својим слепим мрљама, не разумевајући зашто се одређени догађаји у њиховом животу понављају изнова и изнова. И бол се понавља, а кривца за то неретко проналазе у другим људима, догађајима, околностима.
Питам се када почињемо да преузимамо одговорност за свој живот? Да ли је потребно да нам се догоди велика несрећа да би смо разумели себе?
Млада, образована, прелепа жена, седи преко пута мене, суочавајући се са највећим људским страховима од пропадања и смрти. Уплашена је и поносна на своју снагу да све то истрпи, мушки изнесе и преживи, јер јаки људи не плачу и не кукају над својом судбином. Они захтевају да се свет око њих мења и прилагоди се њиховим жељама. Ако тај свет то неће, онда то није њена кривица већ кривица тог света који је неприлагодљив, крут и лош. И та прича траје. Једну годину, две, двадесет. Она је несрећна, свет је несрећан и шта сад?
А тако мало је потребно да ствари буду другачије. Потребно је да изађемо из своје зоне комфора и упловимо у непознате пределе подземља, које је наше. То подземље нас плаши и изазива. Волели би смо да знамо шта се тамо крије, али да нас не боли, да нас не поремети. Колико год да је лоше, то нам је позната територија, ту нас не очекују замке које не познајемо. Наша унутрашњост нам је непозната и страшна, привлачна и одбојна. Правимо се да не постоји, по логици, ако те игноришем онда ћеш нестати. Али она је ту. Неће нестати и колико год је не признавали, она постоји и на несвесном нивоу режира наш живот. Несвесни сценаријо, који смо написали некада давно и заборавили, животни је комад који играмо и питамо се зашто сада после толико година када сам мајка, научник, учитељица, спремачица, домаћица, у себи препознајем ону девојчицу која сам некада била и не умем, не желим, да размишљам другачије него она. И понављам исте грешке и поносна сам на њих, јер ја не знам другачије и мислим да другачије није добро, и ако се то некоме не свиђа онда то није моја грешка већ тог некога ко не жели да се прилагоди мени.
Та иста прелепа млада жена, која седи преко пута мене, поставља себи исто питање након низа година, зашто тај мушкарац са којим је двадесет година, не уради оно што она жели од њега?!