Туга

Постоји правило да су промене једино што је у животу сигурно. Није уопште упитно да ли на промене можемо рачунати током живота и да ли је свака сигурност кратког даха, али су и губици нешто са чиме ћемо се сигурно сви срести у животу, пре или касније. Губици могу доћи у разним облицима и могу подразумевати различите ствари: од губитка посла, пријатеља, статуса, материјалних ствари, идеалa, па до драгих особа. У западним културама се сматра највећим губитком смрт брачног друга, у неким источњачким је то губитак достојанства, док се у нашој култури највећим губитком сматра губитак детета. С обзиром на присутност губитака у животу сваког појединца, потпуно је неоправдано да нас нико не учи како да се носимо са њима и како да будемо адекватна подршка блиским људима. Толико тога учимо у школама током живота што нам никада неће требати, док се о овако универзалној теми не говори. Можда је тако због тежине и непријатности које долазе уз њих, па окрећемо главе ка ведријим темама.

Сваки губитак је већ сам по себи болан у различитој мери. Боли нас када стргнемо фластер са коже, а камоли када нам неко драг буде отргнут из живота. Природна реакција на губитак је свакако туга, или како би психолози рекли, адекватна емоција у датој ситуацији. Она је дубоко непријатно осећање и тешко је носити се са њом. С обзиром да нас нико није учио како да се адекватно носимо са губицима и тугом, околина нам често говори да ,,морамо бити јаки због других“, да ,,мушкарци не плачу” итд. Не умеју да се носе са нашим болом, непријатно им је, а и не знају шта би друго рекли, па понављају научене фразе. Због ових и многих других општеприхваћених уверења многи тугу доживљавају као одраз слабости и као нешто од чега морамо побећи по сваку цену. Постоје разни начини да побегнемо од туге и често смо врло креативни у томе. Можемо да покушамо да је сакријемо иза осмеха, да се сакријемо од ње кроз рад, отупимо је кроз алкохол или друге психоактивне супстанце, потискујемо је, гурамо под тепих док не постане брдо или је чаробним штапићем (у трансакционој анализи рекетом) претварамо у неку другу емоцију. Често то заменско осећање буде љутња, јер је много лакше бити љут него тужан, осећамо се снажније и можемо је негде усмерити, те налазимо кривце у различитим особама, институцијама или систему.

 

Туговање је природни процес пролажења кроз губитак. Речено терминима трансакционе анализе, у питању је интегрисања губитка у наш референтни оквир. То подразумева уцртавање нове информације у нашу менталну мапу и изналажење начина како да функционишемо у животу без онога за киме жалимо. Када кажемо да је процес, то значи да траје и да се не зна када му је тачно крај. Подразумева пролажење кроз различите периоде, ношење са мноштвом мисли и доживљавање читавог спектра емоција. Процес никако није линеаран и често се дешава да се са неким стварима боримо дуже време. Понекад направимо корак напред, па назад два. Ово је све нормалан ток туговања. Оно што нам често одмаже и овај пут чини дужим, тежим и са више рупа, су разни нездрави обрасци и уверења. Како нас свако интензивно искуство мења, тако не постоји начин да се након губитака вратимо потпуно на старо, да будемо оно што смо некада били. Можемо само да постанемо нова верзија себе.

Чест је доживљај да ако се препустимо плакању, никада нећемо престати, па гутамо сузе. Оно што је важно знати је да су сузе лековите. Имају своју функцију, служе нам да нам сперу бол и помажу да адекватно одтугујемо. Хемијски састав емоционалних суза је потпуно другачији од базалних (које служе за негу, заштиту и подмазивање очију) и рефлексних суза (које лучимо када нам нешто упадне у око или када сечемо лук). Емоционалне сузе садрже различите супстанце које нам помажу да се ослободимо напетости, умиримо се и ослободимо хормона стреса, умањимо осећај бола и побољшамо расположење.

Често се након губитака питамо да ли смо могли још нешто да учинимо, кривимо себе за потенцијалне пропусте, за нешто што смо рекли или урадили. Кривица је, такође, често осећање које се може јавити у процесу туговања. Најчешће је неадекватна и у великој мери нам непотребно отежава овај процес.

Постоје бројне теорије туговања које описују овај процес. Неке од теорија га објашњавају проласком кроз различите фазе (Кübler-Rоss, 1969.), док су друге фокусиране на задатке које тугујући морају обавити како би прошли кроз овај процес. Једна од теорија која говори о задацима туговања (W. Wоrden, 2002.) дефинише 4 задатка који следе један други. Објашњава да је могуће и враћање на неки од претходних задатака, као и обављање више њих истовремено. Једна од важних квалитета ове теорије је активан приступ који тугујући могу узети у овом процесу, уместо да буду пасивни посматрачи док пролазе кроз различите фазе. Задаци нам дају већи осећај контроле над стварима и подстичу нас на активирање и укључивање одраслих капацитета личности, поштујући све емоције које се могу јавити. Четири задатка описана у овој теорији су: 1. Прихватање стварности губитка; 2. Прорада бола због губитка; 3. Адаптирање на свет без преминуле особе и 4. Емоционално премештање покојника и настављање даље са животом. Прво са чиме се суочавамо након губитка је неверица да се то заиста десило. Тешко нам је да поверујемо, па нам се може учинити да видимо преминулу особу, имати осећај да ће се појавити сваког тренутка, да је све само ружан сан и сл. Други задатак подразумева проживљавање свих емоција које се могу јавити. Потпуно је нормално осетити тугу, љутњу, збуњеност, страх, анксиозност, усамљеност итд. Трећи задатак нас изазива да научимо нове вештине и нађемо нове начине како да функционишемо у свету без преминуле особе. Последњи задатак подразумева да пронађемо начине да се сећамо вољених особа, да их задржимо уз себе, али да направимо места и отворимо се за нове људе, прилике и искуства и да ипак наставимо даље са својим животом. 

Ако избегавамо туговање велика је вероватноћа да ћемо се сломити у неком другом тешком тренутку, да ћемо се спотаћи на брдашце под тепихом и да нећемо моћи да живимо пуним капацитетима. Важно је да знамо да ако тугујемо значи да смо много волели. Џејми Андерсон каже: ,,Туга је заправо љубав коју желимо да пружимо, али не можемо. Сва та љубав која није послата се сакупља у углу наших очију, кнедли у грлу и празнини у нашим грудима. Тугa је само љубав која нема где да оде.“ Мени је много драгa и једна друга мисао, заборавих чија је, па ћу је парафразирати: ,,Занимљиво је како када нам неко недостаје, не осећамо у себи празнину величине те особе, већ празнину величине целог света.“ 

По многим овим важним питањима нам у великој мери може помоћи психотерапија и саветовање. Овај процес нам помаже да се ослободимо непотребног терета, очистимо, негујемо и превијемо рану и ублажимо бол, док рана не зарасте и док не остане само ожиљак. Рана коју игноришемо и не признајемо да је ту временом почне да боли све више, загноји се и захвати више ткива, па кренемо да крваримо по људима који желе да нам буду близу. Тако је и са душевним болом, ту је увек колико год се правили да не постоји, смета нам, боли све јаче, крене да се прелива на друге животне аспекте, омета нам функционисање и односе са људима.

Често се тугујући чврсто држе губитка и не пуштају вољену особу због веровања да ће је заборавити. Оно што кроз процес психотерапије и саветовања можемо да схватимо и прихватимо је да сигурно никада нећемо заборавити своје вољене, да ће они заувек живети у нама. Као тело које се враћа природи, живи кроз биљке које храни, тако и душа особе наставља да живи кроз оне који су је волели. На крају, важно је прихватити да можемо и да имамо право да наставимо даље са својим животом без кривице и додатне тежине и да, поред губитка и бола, ипак имамо право на срећу.

Референце:

• Kubler-Ross, E. (1969). On Death and Dying. Macmillan, New York.
• Worden, J.W. (2002). Grief counseling and grief therapy—A handbook for the mental health practitioner. Springer Publishing Company, New York.