Која је сличност између људи и парадајза? Прво, већи део је вода. Друго, оба испуштају карактеристичан звук кад се нагазе. Треће, обоје имају и оно што је споља и оно што је унутра. И још нешто је слично, а то је да када имамо посла са њима, желимо да постоји што већа корелација између оног споља и оног изнутра.

Слично као код парадајза, и код нас људи је данас постало некако претежније да покажемо другима како смо лепи/вредни/способни итд, него да то заиста и будемо. Разлог томе треба тражити у тржишном карактеру људских односа који је наравно последица потрошачког менталитета, а чије је обележје појава претежности продаје над вредношћу производа. Другим речима, ако је важније да се производ брзо и добро прода него да буде квалитетан, онда ће добар део ресурса развоја и производње бити усмерен у маркетинг. Сама продаја дакле не препознаје производ као вредан него као вреднији од других у датом тренутку.Ако сад ово разматрање вратимо у људске односе који, мора се признати, све више попримају карактеристике тржишта, увидемо исте законитости. Све је већа тежња да на неког оставимо што бољи утисак у професионалном или приватном животу тако што ћемо се фокусирати на изглед или амбалажу. Одакле то?

Најважнија потреба људске душе је потреба за љубављу, односно потреба да особа буде препозната као вредно људско биће. Што нам је неко вреднији као људско биће, то га више волимо. Последица незадовољења те потребе је патња.

Између осталих, главна психолошка последица тржишног карактера људских односа је контаминација која маскира потребу да будемо вредни у жељу да будемо вреднији од других, тј. да се „продамо“ што боље. Та контаминација чини да потреба за љубављу буде занемарена и самим тим незадовољена. Данашњи „тржишни“ људи су несрећне индивидуе прегладне љубави, а несвесни разлога своје глади покушавају да се засите погрешних стварима. Популарна естрадна звезда окупи сто хиљада људи на концерту који ће јој клицати како је „савршена, најсексипилнија, богиња“, али је и она људско биће коме треба само да чује како је некоме вредна. Не највреднија, него вредна! Парадоксално, она то често не чује ни од једног од својих сто хиљада или милиона обожавалаца.

Претерана брига о фасади чини да људи занемаре зидове и конструкцију и пукотине у њима. Мале пукотине на фасади које се јављају због великих у конструкцији брзо се замаскирају новим лепшим слојевима фасаде. То омогућава великим пукотинама да се повећавају све док не постану толико велике да зграда крене да се руши. Кад се то деси сви виде да фасада и није била битнија од конструкције. Али тада је обично касно за обе.

Шта год да постигну људи који се воде паролом „Бити вреднији“ не задовољава основну потребу за вредношћу односно љубављу, само је раздражује. Какви год да су, сви људи јесу вредни самим својим постојањем и сви могу осећати захвалност за мале ствари коју осећају они који су успели да се измакну из трке за статус највреднијег пре него што је ова почела. Како то многима увек промакне?