Mercedes model vaspitanja

Najvažniji deo u socijalizaciji deteta je porodično vaspitanje. Pravilno vaspitavajuci dete, prirpemamo ga za samostalan zivot u drustvu drugih ljudi. Pitanje dobrog modela vaspitanja zapravo pitanje raspodele moći između zahteva, pohvala i nagrada, kritika i kazni koje prate proces dečije socijalizacije i grade vaspitni stil roditelja.
Mercedes model vaspitanja govori o tome koliko je važno deci postavljati zahteve, ali i znati ih pohvaliti i nagraditi kada na njih odgovore, odnosno kritikovati pa i kazniti kada taj odgovor izostane.

Uspešno vaspitanje dece je zapravo veština u kojoj je važno da jasno postavimo zahteve detetu a zatim pohvaljujemo i nagradjujemo i time deci pokazujemo koliko uvažavamo njihov trud i želju da na zahteve odgovore, ali i kritikujemo i kažnjavanjavamo ukoliko njihovo ponašanje nije adekvatno.
Mercedes model stavlja ove tri osnovne vaspitne funkcije (zahtev, pohvala i nagrada i kritika i kazna) u jasan i recipročan odnos. Dakle, sledeći osnovnu ideju ovog modela, roditelji bi trebalo da deci svakodnevno i u približno jednakoj meri postavljaju zahteve, kritikuju ih i kažnjavaju, pohvaljivaljuju i nagrađuju.
Kada su sve tri dimenzije u optimalnoj zoni i podjednako zastupljene, rezultat vaspitanja biće socijalizovano dete, dobro pripremljeno za samostalan život, koje ima pozitivno sliku o sebi, razlikuje sopstveno biće od ponašanja što je veoma važno za kvalitetan zivot u dustvu.

Iako nije uvek prijatno ispunjavati roditeljske zahteve to je put do sticanja radnih navika i samostalnosti dece.Ukoliko su zahtevi preniski dete će naučiti da i samo izbegava neprijatnost, radne navike se neće razvijati i konačno – dete će postati razmaženo.S druge strane, ukoliko su zahtevi previsoki i neprilagođeni, na dete se vrši preteran pritisak. Ono često nije u stanju da ispuni sve zahteve i svesno je toga, pa postaje nesigurno, a u krajnjoj liniji i inferiorno.Naći pravu meru u postavljanju zaheva deci znači poštovati princip realnosti, uvažavati dečji uzrast, sposobnosti ali i spremnost da odgovori na zahteve.

 

Pohvala i nagrada
Pohvala je detetu pre svega putokaz da su roditelji zadovoljni njegovim ponašanjem, da cene njegov rad i ličnost. To je takođe način da se dete uveri da je spopsobno da nešto samostalno uradi što jača dečije samopouzdanje i motiviše ga da prihvata nove izazove.
Dete kroz pohvalu dobija podsticaj i podršku, pa se i samo trudi da učvrsti željeno ponašanje ili da prestane sa ponašanjem koje je za roditelje nepoželjno. Neretko, takva ponašanja pretvaraju se u naviku i dete počinje samostalno da radi upravo ono što su roditelji do tada zahtevali. Nagrada je takođe efikasna ukoliko je realistična i zaista prati detetov napredak. Pri tome treba imati u vidu da nagrada ne mora i ne treba uvek da bude materijalna, već može da bude i ugodnost – nešto što dete voli, što mu prija i u čemu uživa.

 

Kritika i kazna
Da bismo vaspitali dete da bude osoba koja ima samopouzdanja i dobru sliku o sebi treba da koristimo realistične kritike ponašanja-nikada ne kritikujemo dete kao osobu. Kritikom jasno I precizno izdvajamo ono ponašanje koje želimo da dete promeni. Da bi kritika bola uspešna potrebno je detetu da kažemo šta je uradilo pogrešno i kako bismo hteli dase ponaša. Što se tiče kažnjavaja, kao dva najprimerenija oblika kazne koriste se oduzimanje ugodnosti i neprijatno a korisno zaduženje.

Ukoliko je neka od pomenutih dimenzija (zahtev, pohvala/nagrada i kritika/kazna) preterano izražena ili je premalo zastupljena, vaspitni stil roditelja nije dobar.