Заљубљеност – вапај за соптвеном вредношћу

О љубави се толико пише да се има утисак да је све речено, и да је сваки нови текст само вишак који ће се анонимно утопити у океану досад написаног. Па ипак, чини се (бар мени) да тај океан има неки суштински и логички недостатак, неки чеп на дну, који прети да сва вода из океана може исцурети ако се овај извуче.

Љубав и заљубљеност се речи веома сличне, што указује на повезаност ова два појма. Како су они повезани? На изглед оба осећања сугеришу контакт и релацију са другом особом.

Током процеса одрастања већна од нас пролази кроз разне периоде везаности за (најчешће) мајку. Тај процес и све што њега прати је добро описао британски психолог Јохн Боулби (Bowlby) у својој теорији афективне везаности[1] (attachment theory). По тој теорији дете пролази кроз разне фазе везаности за мајку (објекат везаности) и успешно одрастање карактерише потпуно психолошко одвајање од објекта везаности, или завршетак детињства, што се у том случају дешава негде око 18-те године. Уколико се у том процесу нешто поремети, на пример да дете одраста без мајке која му је доступна, или са незрелом мајком која не жели да се дете икада одвоји од ње, онда настају разне аномалије одрастања, које поред других све имају исту последицу, а то је продужетак везаности или тежња ка везаности. У случају одрасле особе, најзначајнија последица овога је недостатак аутономности.

Трансакциона анализа је дала свој допринос разумевању овог појма својом теоријом симбиозе[2].

 

Симбиоза родитељ – дете

Симбиоза је концепт психолошког везивања где субјект више моћи “позајмљује” своја его стања Родитељ и Одрасли, односно систем вредности, искуство и когнитивне способности, субјекту ниже моћи који у симбиози учествује са его стањем Дете. Као што је већ написано, ова појава је карактеристична за детињство где се биолошки родитељ, најчешће мајка, психички везује за дете и тиме привемено делимично искључује своје его стање Дете. То је за њено дете од егзистенцијалног значаја јер оно немајући своја его стања Р и О не може да преживи без помоћи са стране.

Најважнија психолошка потреба сваког човека је потреба да се буде вредно људско биће. Та потреба је неминовно везана за друге људе који ту вредност треба да препознају. Код детета, задатак родитеља је да (поред осталог) детету упуте хиљаде порука „ти си вредан/на“ како би дете усвојило, интројектовало ту поруку у суперего и како би та порука постала и његов лични став према себи.

Доживљај личне вредности је обрнуто пропорционалан појави симбиозе. Док не одрасте, дете користи везаност за мајку (или други објект везаности) да би условно било вредно људско биће. Његов базични став је: „ја нисам ОК, али сам ОК уз мајку“. Како дете одраста, везаност за мајку слаби, а његов ОК став према себи се појачава.

Уколико се процес одрастања не приведе крају из неког разлога, особа ће остати са „тежњом“ да уђе са неким у симбиотски однос јер само тако, макар и условно, осећа задовољену своју потребу за личном вредношћу. Очигледно, та особа отписује своје способности, а прецењује способности друге са којом тежи да уђе у симбиозу. Одвајање од такве особе се доживљава као трагедија, зато што се не доживљава само као губитак друге особе, већ губитак свог интегритета.

 

 

Заљубљеност је појава која не постоји код Бушмана, Индијанаца, Абориџана и осталих племена која не деле нашу цивилизацију (не користим реч примитивна јер се по многим параметрима ми можемо сматрати примитивнијим од њих). Главни разлог за то је живот у зони преживљавања, који мотивише људе да одрасту. За разлику од нас, они своје детињство проводе уз оца и мајку, скоро двадесет четири сата дневно. Ми „цивилизовани“ углавном одрастамо боравећи са оцем пар сати дневно, са мајком можда мало више. Последица овога је незавршен процес везивања, односно продужена симбиоза, односно недовршено одрастање. Закључак који се намеће је: заљубљивање је последица емоционалне незрелости, или на други начин речено Емоционало зрела особа не може се заљубити.

У зависности од других околности одрастања, неодраслим људима треба нешто да би смирили своју глад за споственом вредношћу, аутентичношћу, оригиналношћу. Нешто од тога је социјално неприхватљиво, нешто је допустљиво, а нешто је пожељно.

Дрога и злоупотреба психоактивних лекова (још увек) спадају у непожељне начине задовољења глади за сопственом вредношћу. Алкохол је у већини земаља дозвољен, али се на алкохолисање не гледа пожељно већ се оно толерише. За овај текст је интересантно оно што је са цивилизацијског аспекта пожељно, што чини неодраслу особу привремено и условно одраслом, аутентичном односно вредном.

Код заљубљености је битан механизам пројекције где заљубљена особа, упрошћено речено, на објекат своје заљубљености пројектује слику особе коју жели да види, а за коју верује да ће у јединству са њом бити потпуна, аутентична односно вредна или бар вреднија. Свака заљубљеност је симбиоза, али свака симбиоза није заљубљеност. У ширем контексту, објекат заљубљености не мора бити особа, мада увек има карактеристике особе због персонификације објекта. Објекат заљубљности, која настаје због неке фиксације у детињству, може бити човек, жена, рок група, естрадна звезда, давно преминули писац, али и кућни љубимац, превозно средство или хероин. За сваки од ових појмова заљубљена особа се везује афективно јер негде верује да ће уз њега бити потпуније и вредније људско биће.

Битно је приметити да је заљубљеност увек манифестација афективне везаности, што указује на то да је особа афектирана, дакле промењена. То даље упућује на унутарличносну подељеност, то јест на део личности који се доживљава као ЈА и онај који се доживљава као НЕ ЈА или релациони ЈА[3], што особу уводи у идентитетски конфлликт, а ту се ствари још додатно компликују. Појмовна збрка ће навести заљубљеног на погрешан закључак о себи: мушкарца заљубљеног у жену ће навести на закључак да је воли, мушкарца заљубљеног у мушкарца ће навести на закључак да је геј, одраслог заљубљеног у дете ће навести на закључак да је педофил.

Особи која воли је лако да другој упућује поруке које је препонају као вредно људско биће. Код заљубљености је ситуација мало компликованија.

Незаобилазни делови механизма заљубљености су пројекција и фиксација, и без њих би заљубљивање на први поглед било немогуће. Заљубљена особа код објекта заљубљености препозна неки гест, мимику или било који други детаљ, који је у некој развојној фази имала нека тада њој битна особа, и онда због тог детаља целој садашњој особи објекту заљубљености, припише значај оне некадашње битне особе. Поједностављено, као да је сама заљубљена особа испројектовала слику некадашње битне особе на свој објекат заљубљености.